“Off with their heads!”

Raspad sistema.

Bukvalno.

Ne, nije politička priča, postoji u ovoj našoj miloj državi i još po koji sistem osim vašeg bavljenja svim i svačim osim onim što treba.

“Off with their heads!” 

Nervni sistem mi se raspada. Nakon više litara alkohola počnete da se ponašate deformisano, da ne govorim o izgledu. Čudna je stvar koliko dosada i lijenost mogu biti ubitačna kombinacija. A ništa se značajno nije promijenilo, niti su ti sati ''rada'' donijeli neku posebnu radost ili zanimaciju. A valjda je to svrha čitave te galame oko alkoholisanja. Nije li, jeste li, da li je pravilno napisano, ma nije me briga. Danas mogu šta hoću jer sam ja ja. Mogu jednako i sjutra. Ha! Mogu!

Skačući sa teme na temu, jer mi odavno nije bilo reda u glavi, nastavljam sa skroz drugom pričom. A svaka liči na onu prethodnu, valjda to zovu stil.

Vršljam po 21-ogodišnjoj svesci zvanoj mozak i ne uspijevam pronaći nijednu misao koja bi smisleno predstavila ovaj haos. Kreativni neredi su drugo, besmisao je samo maska kojom  prikrivaš stvarna značenja, a tvoj raspored (ili ne raspored)  je tvoja originalnost. Pa valjda to dođe logično, to nešto, kakvo god da je, je tvoje, i savršeno se snalaziš.

Dok ovaj narod oko mene, fakultetski obrazovan (napominjem sebe da  koji redak posvetim tome), vodi debate oko toga šta valja a šta ne,  bujica ništavila navalila je preko pleća većine koja se bori svojim mišljenjem a ne ograničeno-podobnim definicijama. Kažu da i za to treba imati stila.

Ja se ne bih usaglasila, ali što meni  moja majka kaže ''Sine, šta te ko pita''.

Zato lijepo iskoristi čovjek prednosti svog ''neobrazovanja'' i ''neznanja'' (jer ono, ako nisi upisao fakultet ti nisi pametan), i počne prosipati svoje neznanje koje često može biti šamar ''obrazovanim''-a.

Još uvijek se hvatajući za oglodalu kost čojstva i junaštva jedino što dobijete na kraju je to Č na početku  (sad bi slijedio neki vic o ČakU Norisu,ali sam dozlogrdila sa zagradama).

Kapitalizam tuče po glavi dok radni narod  zarađuje ispijajući kafe po centru.

Stil života, tako kažu, hah.

Svaka generacija iznjedri  toliko ljudi koji imaju stila da prosto eto, ne znam više zašto nas ne proglase najdivnijima na planeti.

Ja ću svoj ponijeti na Mars. Čeka me voz, znate, putujem ''sa stilom''. 

Umjesto štampane zahvalnice, može post? :)

Ne može ništa na silu. Eto. Već pola sata pokušavam krenuti sa nekim od onih mojih filosofskih uvoda, da bih, kako-tako ispala objektivna, ali ne ide. Ovog puta nema trećih lica u priči.

Osjećam se ponosno danas. Zapravo, taj osjećaj me prati od juče, no sad kulminira nakon što sam sastavila cijeliu sliku u glavi.

Mnogi ljudi ne gledaju na taj 22. Septembar  kao na nešto posebno. Još jedan dan u Podgorici. Vrućina koju neki vjetar koliko-toliko kontroliše, obaveze, fakultet, vikend…Sve je kao i obično.

Ali nije bilo.

Više od pet sati plesanja i rimovanja, bboyevi i MC-jevi jedni uz druge, igraju, piju, smiju se, upoznaju se…Nevjerovatna emocija, a dan prije toga mislite ‘’Aooo, nikog neće biti’’.

Ovdje nema poetičnih rečenica, nekih prelijepih zaključaka koje ćete citirati, već samo jedno veliko HVALA onima koji su bili dio svega ovog.

Nekako uvijek kada pomenu dešavanja u hip hopu misle na nastupe, ne sluteći (da li zbog neinformisanosti ili zanemarivanja ne znam) da je to samo jedna strana kompleksnosti  ovog polja. Hoću reći ove kulture.  Jer on to jeste!

Battle i freestyle, pokret I riječ;  muzika.

Izraziti sebe…čeličiti svoje vještine, a opet, zagrliti ''protivnika'' i sa njim popiti pivo..U sportu to nazivaju fer play, ja to zovem:  dokaz.

Podgorica je tog dana bila dokaz da nas ima više nego ikad.

Svaki element hip hopa živi negdje po ćoškovima ove naše male države, tog dana je svaki ponaosob a svi zajedno disao, pokazujući da su se našli.

Takt. Takt.

Koraci plešućih sjena još koji tren oduzimaju dah. Ovo parče pozornice što me okružuje uskoro će opet postati samo hladni zidovi, i ovaj zvučnik koji je na izdisaju, glaska se, upozorava na novi izdatak. Uf.

Poslednji rifovi gitare, šturi trzaj,kraj.

Idemo ispočetka.

Ustajem da skuvam ko zna koju kafu, namještam kauč, da bih, za promjenu, djelovala sebi pedantnije, dan kao svaki drugi. Makar je tako izgledalo.

 S vremena na vrijeme zaboravim da varka rutine zapravo nema veze sa realnim stanjem,  makar  danas imam više buba u stanu nego juče. (Insektoubica u slobodno vrijeme govori sa ove strane). Izgužvana košulja za posao, eee do đavola, pegla-opštepoznato korisni predmet, u mojoj interpretaciji strašna zvijer koja  juri da joj budem drugarica ne bi li me uvela u kolotečinu korisnosti. Opet ću da je ignorišem, nije mi preša za njom.

Ispijam svoj eliksir života, doduše gorak, al i  dalje prijatan, praveći masakr,( možda  ‘’bacim’’ neku bubicu na roštilj) razmišljajući o bezbroju  gluposti koje  treba da uradim. Danas mi se ne radi ništa, možda sve i ostavim za neki drugi dan, ili godinu možda.

Takt. Takt. Nota. Ah, melodija svakodnevice. Često ne prija ali je danas meracka. Znate, ponekad stvarno valja biti samo obično stvorenje koje kosmosu ne pridaje  nikakav značaj. Niti očekuje dobit.

Biti samo nit koja titra na vjetru vremena, sam u sebi i sobom okružen.

Vraćam se sobi, i sebi. Zatvaram vrata. I prozore. Telefon  na off.

Pećinski čovjek je živio teško. No danas želim pećinu, čini mi se da su ta vremena bila srećnija.

                         Curtain is down.