четвртак, 05. септембар 2013.

Takt. Takt.

Koraci plešućih sjena još koji tren oduzimaju dah. Ovo parče pozornice što me okružuje uskoro će opet postati samo hladni zidovi, i ovaj zvučnik koji je na izdisaju, glaska se, upozorava na novi izdatak. Uf.
Poslednji rifovi gitare, šturi trzaj,kraj.
Idemo ispočetka.
Ustajem da skuvam ko zna koju kafu, namještam kauč, da bih, za promjenu, djelovala sebi pedantnije, dan kao svaki drugi. Makar je tako izgledalo.
 S vremena na vrijeme zaboravim da varka rutine zapravo nema veze sa realnim stanjem,  makar  danas imam više buba u stanu nego juče. (Insektoubica u slobodno vrijeme govori sa ove strane). Izgužvana košulja za posao, eee do đavola, pegla-opštepoznato korisni predmet, u mojoj interpretaciji strašna zvijer koja  juri da joj budem drugarica ne bi li me uvela u kolotečinu korisnosti. Opet ću da je ignorišem, nije mi preša za njom.
Ispijam svoj eliksir života, doduše gorak, al i  dalje prijatan, praveći masakr,( možda  ‘’bacim’’ neku bubicu na roštilj) razmišljajući o bezbroju  gluposti koje  treba da uradim. Danas mi se ne radi ništa, možda sve i ostavim za neki drugi dan, ili godinu možda.
Takt. Takt. Nota. Ah, melodija svakodnevice. Često ne prija ali je danas meracka. Znate, ponekad stvarno valja biti samo obično stvorenje koje kosmosu ne pridaje  nikakav značaj. Niti očekuje dobit.
Biti samo nit koja titra na vjetru vremena, sam u sebi i sobom okružen.
Vraćam se sobi, i sebi. Zatvaram vrata. I prozore. Telefon  na off.
Pećinski čovjek je živio teško. No danas želim pećinu, čini mi se da su ta vremena bila srećnija.

                         Curtain is down.

Нема коментара:

Постави коментар

Дошло је до грешке у овом гаџету