среда, 02. октобар 2013.

Drugi put

Sve je mnogo čudno. Probudiš se jednog jutra i jednostavno ukapiraš da sve što si imao u glavi prosto nije ni nalik  realnoj situaciji. A zaklela bih se da je istina.
Haha, kletve, ličim na onu podrugljivu babu, koja jedva hoda no uspije izmigoljiti pogled na kesu u ruci, bilo čijoj. Nije važna udaljenost, preciznost snajpera kada su u pitanju seoski ''tračevi'' i prolaznici.
Nikad mi nije išlo pisanje dnevnika, jeste da ova elektronska igračkica dođe kao neki kolektor misli, ali svakako, nije to forma koju bih ja smatrala podobnom. Mada, kad bolje razmislim, sama određujem kako i šta pišem.
To pokušavam rastumačiti, zašto nemam predstavu.
Svi ste loši glumci! Eto vam sad! Ne umijete da održite najjednostavniju i najjeftiniju od svih iluzija, a kamoli da prerastete u nadrealnost.
I šta fali mom djetinjastom izrazu?
Makar nema fasadu od pudera.
Pitala bih i za izraze još mnogih, no vam se u ime ostalih ne smijem obraćati.

Tebi pričam ,jeste, tebi.
Velika se djela srame izvitoperenosti tvojih grimasa, čudiš se?
Pa ako trebaš objašnjenje, na pravom si mjestu.
Ili nisi.
Pronađi se. Ili nemoj.

--Uče te da je život ''stvar TVOG izbora''.
Zapitaj se čiji je tvoj izbor.--

Poznata vam je ova priča?
Nečiji sigurno jeste.

Eh, vraćam se na početak, tako se ja probudim jednog jutra....Bla bla bla...
A šta ako sam cijeli svoj život sanjala? Ako je već sve okrenuto naglavačke možda sam sa druge strane ogledala. Možda negdje čekam da pređem u svoju drugu stvarnost jer prva ne postoji, možda život ne postoji, možda smo svi mrtvi život pa umiremo rođenje.
Možda.
Flešbek.
Mnogo tuđica, mnogo žargona, nema poetike, nema filozofije. Jesam li jutros popila kafu pitam se?
Moguće da nisam. Biće da zbog toga neuroni skaču i šalju prstima potpuno nepovezane komande.
Nekakav trans u svakom slučaju. Nepredviđeno stanje.
Mirujem.
Ćutim.
Citirala bih sad jednog pisca, no ne želim mu prljati misao.
Možda, ali drugi put.

Нема коментара:

Постави коментар

Дошло је до грешке у овом гаџету