субота, 19. октобар 2013.

Nestaneš da opet rodiš se negdje

Voljela bih kada bih mogla da kucam brzinom svojih misli. Često odbljesci prošlosti vape da izađu van...No ih nekako uvijek potisnem. Ne zaboravim, samo je teško pustiti ih.
Greške zagrebu kožu, i ne tako rijetko plačem krv. Ne onu vidljivu, već bezbojni sok godina, koji nosi sve sem rješenja.
I svima sve to djeluje normalno. Lutati u vrtlogu, bezglav i goloruk, brišući suzu, jednu jedinu. Jer samo je prva suza zbog sebe, sve ostale isplačeš zbog drugih. Plačemo jer smo rođeni, rekoše, plačemo jer ćemo umrijeti, rekoše, a niko ne reče šta je to između ta dva plača. Je li bol privid ili se okujemo bezobličjem dana samo da život prođe u iluzijama smislenosti...
Hiljade lica leluja kroz vijuge. Zapamćenih i zamagljenih. Udaraju jako u membranu dobroćudnog. Ćudljivi pogledi oslijepe nemire, pa mirno klimaš glavom dok zakopaju te živog. Kucaju ti kolčeve u oči nevine, jer ne smiješ vidjeti  čudovište-istinu. 
Laž je mekana i pitka...
Plitka je...

U dubokom se većina udavi. Stoga ostanite u plićaku.
Uvale su rajske al' usjeci razdiru, džaba moći, stabilnost i pamet.
Dok moždani talasi biju po obali ljudskosti teško da ostaćeš živ.
Zato smiri strasti, budi tih. Tišina je dobra. 
Jedino ona zna. Guta te.
Bestežinsko stanje, ah, mir.

Vrištiš glasom koji ne čuje niko, zamagljen poput tih istih hiljadu lica. Progutan i udavljen, dok misliš da živiš, zakopan ležiš u moru ničega.

Gledaš očima koje nemaš.

Duboko se nakloniš svemu što je ostalo, istrgneš rukom pješčani srčani sat. 
Nestaneš da opet rodiš se negdje. Kao ptica, kao vjetar... 
K'o tišina i krik. Odbljesni u vremenu, odgurni čaure, razderi oblike!
Progutaj se, da ne gutaju drugi, jer otrovan si teret na neljudskim plećima.


Нема коментара:

Постави коментар

Дошло је до грешке у овом гаџету