понедељак, 01. јул 2013.

Staro gvožđe

Nova škola, stara škola, ma, vječna rasprava šta je bolje.  Decenije donose prevrate u svakom aspektu, pa ni umjetnost nije izuzetak. E sad šta ona suštinski sve obuhvata,  zaobići ću, nije to tema kojoj posvećujem redke.
Razmišljala sam puno o tome zašto je nekad bilo bolje ( jer, usaglasili se sa mnom ili ne, manje-više činjenica  je da su minule decenije ostavile više kvalitetnijih stvari nego sve ove moderne kad zbrojiš), i prošlo mi je kroz glavu samo jedno-standard.
Što je valjda i logično. Svjedoci smo da se svakodnevno stanje pogoršava.
Prvo su nas učili da su hipici užasni, pa da su super, pa su nam bili super, i  sve tako u nedogled. Prije pet godina grozili su se ljudi koji piju i provode vrijeme po parkova' (kako kod nas kažu), a sad je jednostavno neophodno da budeš ''klošar'' jer je to kul.
''Prošetaš'' na you tube-u kroz muziku '80-tih i vidiš da je  stil i ponašanje tih ljudi ostao  najviše, ako ne i jedino u ponašanju generacija naših roditelja.
Onda dolaze kobne '90te...I tu priču svi znate.
Da se manem hronologije, poenta: Industrija zabave raste, narod kalupe, da budu što sličniji, znači svi imaju stav svih, ukusi su slični ili ako nisu naći će načina da kvalitet različitosti bude isti.
Novi načini školovanja, društvene mreže, sve je podređeno tome da čovjek što manje upotrebljava svoj mozak, i zato će na primjer, današnje dijete da bude jedino zainteresovano da ima novi tweet o nekom spektakularnom muškarcu/ženi ili koncertu nego što će ''zamarati'' uši dubokoumnim tekstovima.
Uvijek su ljudi išli linijom manjeg otpora, to je neosporno, ali je, kako odmiču dani, sve više izraženo. I šta očekivati od tako odgojenih osim da stvaraju  umjetnost u domenu svojih shvatanja?
Definicija kvaliteta se promijenila, nekad je bilo što bolje, danas što više i jednoličnije.
Kalupi, kalupi. I to dobro plaćeni.
Neka, neće dovijek.
Postaćmo robovi ili roboti.
A možda nećemo postojati uopšte.
Samo jedno je važno-kakvo god shvatanje mi  imali o tome šta ''valja'' a šta ne, genijalnost, iskrenost i inovativnost nađu način da ostanu i opstanu, makar u drugoj dimenziji, ali postoje. I dok je tako, nećemo postati ništa od ovog što maločas navedoh.

Mogu da ruše zidove, ali su temelji još nepoljuljani, i to je, priznali ili ne, naveća vrijednost današnjice.  

Нема коментара:

Постави коментар